Izvan tuge: voleti i ostati sa onima koji umiru NA našim rukama

Tekst objavljen: 24. oktobra 2023. 
Original na engleskom  (Institut za palestinske studije)

Piše: Devin G. Atallah

Prevod: Nataša Prljević


Danas, ovde u Bostonu, primio sam poziv od jednog od sunarodnika iz našeg starosedelačkog sela na Zapadnoj obali.[1] Moji ljudi su me pozvali da zajedno plačemo, da budemo prisutni genocidu u Gazi, da pridržavamo jedni druge, sav bol i užas koji osećamo u našim kostima. Tokom ovog istog telefonskog razgovora, proslavili smo rođendan jednog obožavanog člana naše zajednice. Čak i u ovo vreme, bili smo prisutni na godišnjici rođenja, voleli palestinski život, sećajli se i poštovali našu međugeneracijsku istrajnost. Preko telefona smo zajedno razgovarali o tome kako možemo pronaći ekspanzivnost duha kako bi bila prisutna za živote dece, za rađanje, jedni za druge, u vremenima genocida. Plakali smo za svim našim palestinskim bebama koje su masakrirane i našim porodicama suočenim sa uništenjem od strane izraelskog kolonijalnog nasilja. Sećamo se reči palestinskog pesnika Mahmuda Darviša, koji je napisao: „Ljubav je rađena kao živo biće pre nego što postane ideja…“

Šta je potrebno da bismo voleli naše bebe, svoje žive i naše mrtve usred izraelskog genocidnog kolonijalnog osvajanja? Kako se brinemo o našim masakriranim telima i svim kolektivnim ostacima užasa dok je naš narod tako nasilno izbačen iz ljudskog obzira? Kada možemo pustiti naše suze i pustiti ih da slobodno padnu? Ovo nije tuga. Ovo je naša revolucionarna, autohtona ljubav koja se bori protiv apokaliptičnog nasilja genocida. A kada volimo ovako, usidreni u palestinskom feminističkom praksisu, mi živimo i umiremo dostojanstveno, i postajemo sloboda koju zahtevamo.

Iz ovog praksisa palestinske, autohtone ljubavi, dovodim u pitanje nedavna tumačenja žalosti (grievability) Džudit Batler. Dana 13. oktobra 2023., šest dana nakon što je Izrael izvršio genocid nad našim porodicama, London Review of Books objavio je Batlerin esej  pod nazivom Kompas žalosti (The Compass of Mourning), u kojem ona osuđuje nasilje Hamasa i izraelskog režima i poziva na nenasilje — iako priznaje da nenasilje nije politika koja „može da funkcioniše kao apsolutni princip koji se primenjuje u svim prilikama“. Ali primenjujući ga, ona to radi. Batler dalje kaže da „širi kompas žalosti služi suštinskijem idealu jednakosti, onom koji priznaje jednako ožalovanje života, i daje porast pobuni da ti životi nisu trebali biti izgubljeni, da su mrtvi zaslužili više života i jednako priznanje njihovih života.” Ona pita da li „možemo da žalimo, bez kvalifikacija, za životima izgubljenim u Izraelu, kao i za onima izgubljenim u Gazi“?

Moj odgovor Batler: Da, možemo da žalimo za životima Izraelaca izgubljenim u napadu Hamasa. Ali kao Palestinci, mi nemamo pristup da ožalimo naše voljene koji su ubijeni izraelskom kolonijalnom i genocidnom agresijom.

Zbog toga sam se grčio i naglas vikao dok sam čitao Batlerine izbeljene (whitewashed) interpretacije. Osećao sam kolonijalne ruke kako joj vode kompas, pokazujući na sever. Imaginacije mira i nenasilja globalnog juga odavno su abolirale ovaj severni kolonijalni kompas. Gde je Batler bila? Odavno brodolomni, na obalama Mponda na istočnom rtu Južne Afrike, kako Hugo Kanham tako lepo piše u Riotous Deathscapes (Pobunjeni pejzaži smrti), nastali iz neuspeha bele nade, mi, kao transnacionalni starosedelački i crnački dekolonijalni teoretičari i teoretičarke, radili smo na tome da se orijentišemo dalje od destruktivne zone kolonijalne bezbednosti, sigurnosti i izvesnosti. Orijentišemo se prema našim vodama, našim promenljivim morima, našim bunarima i izvorima. Pronalazimo načine da tečemo, da se odupremo prihvatljivosti i kategoričnom saznavanju.

Dok se naš palestinski narod suočava sa genocidnim razotkrivanjem kolonijalnog sveta, znamo da kada kolonizatori govore o „bezbednosti“, oni u stvari govore o „nasilju“. U kolonijalnoj razmeni — ili „kolumbijalnoj“ razmeni, kako Kolon na španskom znači Kolumbo — bezbednost postaje nasilje, a nasilje postaje bezbednost. Spajaju se i postaju ista reč.

Tarek Baconi je nedavno napisao: „Izrael je decenijama delovao pod pretvaranjem da može da pruži sigurnost svojim građanima dok palestinski narod podvrgava režimu aparthejda. Sada je to pretvaranje razbijeno.” Da li je Izrael lagao ili obmanjivao svoje građane više od sedam decenija? Ne. Umesto toga, problem je semantički. Obećanje Izraela da će obezbediti sigurnost svojim građanima je uvek bilo, u stvari, obećanje da će im obezbediti nasilje, kao što je ilustrovano u radu Nadere Šalhub-Kevorkian.

Kao Palestinci i Palestinke, mi nemamo privilegiju da tugujemo jer ne možemo oplakivati naše leševe ubijene kao deo ovog kontinuiranog kolumbijalnog nasilja. Duboko u našim telima znamo da da bismo tugovali moramo imati pristup fluidnosti vremena koje nam je ukradeno zajedno sa našom zemljom. Tugovanje je za leševe koji su za života imali pristup životu, a koji su potom svečano polagani u zemlju i nebo, na groblja, u dim. Tela kolonizatora imaju ove privilegije. Ipak, mi, kolonizovani, još uvek ne možemo da pokupimo delove tela rasute po prostorima i vremenima. Od ovog trenutka u gradu Gazi do pre četrdeset godina u Sabri i Šatili; od pre nekoliko meseci u Dženinu do pre dvadeset godina u Vitlejemu; od pre dve godine u Šeik Šarah, do pre godinu dana u Nablusu; od pre devet godina u Kan Junisu do pre sedamdeset pet godina u Dar Jasinu; i dalje, i dalje, i dalje. Zato mi, kolonizovani, ne možemo da žalimo svoje mrtve. Obavezni smo da ukrademo našu sadašnjost da bismo se borili za svoju budućnost.

Čak i kada ne možemo da tugujemo, ipak biramo ljubav. Svoju palestinsku ljubav potvrđujemo odbijanjem, upornošću i pažnjom. Kako mi je juče rekao moj prijatelj Abdulah, Palestinac iz Gaze, kada sam posetio njega i njegovu trogodišnju bebu, i sa ljubavlju i pažnjom ga upitao čega se drži da mogu da pridržim sa njim, podelio je ovu priču:

“Znaš Devine, habibi, pokušavam da se držim naše autohtone ljubavi sada, više nego ikada. Autohtona ljubav za mene znači životvorne odnose između zemlje, tla i duše, koje osećam u svom telu kada grlim svog sina. Bio sam s njim kod kuće tokom genocida u proteklih 12 dana, dok sam razgovarao telefonom ili slao poruke svojoj porodici i svojoj zajednici u Gazi.

Upravo sam razgovarao sa jednom radnicom na prvoj liniji fronta iz palestinske humanitarne organizacije koja je odgovarala na jučerašnje bombardovanje u Gazi. Objašnjavala mi je kako su se ona i drugi iz njenog tima borili da pronađu preživele, tela, leševe. Dok je to delila sa mnom, primetio sam da sam odjednom počeo da putujem kroz vreme, da su me preplavila sećanja iz 2008. kada sam kao prevodilac i novinar odgovarao na masakr farmera u zajednici u Gazi. Bio sam na mestu gde je 28 članova jedne porodice poginulo u izraelskom bombardovanju, i dok sam se mučio da prevrnem ruševine kuća, naišao sam na ženu koja je ležala na zemlji, vikala i aktivno se porađala. Još nije bilo medicinske pomoći, a izraelska vojska nije pustila hitnu pomoć u to područje.

Kleknuo sam pored nje i primetio da je teško povređena i da svuda krvari. Imala je kontrakcije, spremala se da rodi bebu. Podigao sam i držao njenu glavu od zemlje dok je gurala svoju bebu. Kada je beba izašla, znao sam da moram da presečem pupčanu vrpcu, ali nisam imao nikakav alat. Moje ruke i sve oko mene bili su prekriveni prašinom i krvlju. Video sam da je majka u užasnom stanju i da će verovatno umreti. Shvatio sam da imam samo tri opcije: da pokušam da je spasem nekako, da ostanem sa njom dok mi je umrla na rukama, ili da je ostavim i nastavim da tražim druge koji možda imaju veće šanse da prežive. A šta je sa bebom? Bio sam zaleđen u ovom nemogućem stanju nepostojanja.

Ovo je bio pakao na Zemlji. Ostao sam sa njom, u paklu. To su palestinski trenuci koje mnogi od nas drže i pamte pod kožom, posebno mi iz Gaze.

Zatim sam ponovo putovao kroz vreme i vratio se radnici hitne službe na prvoj liniji fronta koja mi je još uvek govorila na drugo uvo, opisujući scene užasa iz sadašnjeg trenutka, iz sada, gde su delovi tela svuda, ljudi viču, oštre ivice na svakom koraku, sve polomljeno i srušeno. Sa mnom je govorilla o istim odlukama koje sam morao da donesem 2008.: „da li da tražim preživele ili da ostajem sa ljudima koji mi umiru na rukama?“

Na telefonu, kao da smo oboje trčali, oboje zajedno gubili dah, gubili sve. Kao da smo padali u ponor genocida, crnu rupu dovoljno jaku da proguta našu svetlost. Mogao sam da čujem našu borbu za vazduh preko telefona. Ona zna da ja znam. Ona zna da razumem. Podržavam je u donošenju nemogućih odluka, deleći reči ljubavi, naklonosti i podrške. Dok se opraštamo, ja joj kažem, "ma' al-mahabba" (s ljubavlju).”

Ne, Džudit Batler, ne možemo ožaliti svoje mrtve. Kao što naši ljudi u Gazi viču, ništa nije preostalo osim agonije. Kolonijalni svet ćuti. Ali čujemo tvoje vriske i vapaje, voljena Gazo. Krećemo se ka vama, trudimo se da budemo prisutni za vas, volimo vas. Napuštamo tugu dok gledamo na sat, čekajući da otkuca čas života, dok smrt zatvara svaki naš dah. Mi, starosedeoci 2023. godine, poveravamo svoju bol i svoju ljubav zemlji. Kolonizatori dolaze i odlaze. Ali zemlja ostaje, kao i naše duše. I kao što nas podseća naša palestinska poslovica: „Zemlja je ekvivalentna duši.”

الارض تعادل الروح


[1] Ne imenujem svoje ljude na Zapadnoj obali ni njihovu povezanost sa mnom kako bih zaštitio njihovu privatnost i bezbednost u vreme neverovatnog nasilja nad našim narodom.

O AUTORU:

Devin G. Atallah, PhD je docent psihologije na Univerzitetu Masačusets Boston (UMB). Njegov istraživački i akcioni tim u UMB-u je DARA kolektiv. On je palestinac dijaspore iz SAD-a i Čilea. Kao aktivista, istraživač, naučnik, praktičar i iscelitelj, dr Atallah je posvećen dekolonijalnim pokretima i palestinskom oslobođenju, a njegov rad se fokusira na razumevanje i direktan doprinos međugeneracijskom otporu i praksisu pravde isceljenja. Dr Atallah je sa kolegama razvio palestinski vodič za dekolonijalno lečenje, CURCUMs Trees: A Decolonial Healing Guide for Palestinian Community Health Workers (CURCUMs Drveće: Vodič za dekolonijalno lečenje za zdravstvene radnike i radnice palestinske zajednice), koji je dostupan na engleskom i arapskom uz Maifli Books. 

Imajući u vidu trenutne okolnosti, članovi MajFlaj kolektiva su zajedno odlučili da konačan „nacrt“ vodiča učine dostupnim pre planiranog zvaničnog lansiranja i objavljivanja. ENGLESKA i ARAPSKA verzija knjige su dostupne za besplatno preuzimanje i distribuciju.